Ponedeljak 23 Mart 2020 – Newington Green, London
Vratih se kući raspremio se pa dobio želju da vam ispričam malu i kratku priču napravljenu od najdužih rečenica ikada čitanih u našoj srpskoj literaturi i šire. Takve rečenične konstrukcije se često meni dese kad napišem kratku al meni interesantnu poruku, pročitam je ponovo, naidju ideje, pa pokušam da je editujem i popravim. E tad se ona proširi, te seeeeee prošiiiirrrrriiiii…
Mislim drugari smo i naravno ovo nije za bilo kakvo takmičenje, i ja sam kreativac a ne higijeničar ili pedanter te vam možda bude i interesantno da ovo pročitate. Treba raznolikih zabava i aktivnosti ubaciti u ovaj ganc novi čabar i adaptirati se explozivno u toj sve-limitaciji. Ne umem i ne mogu nit više ni manje da samo te viceve i memove konzumiram, jer mi odveć nije dovoljno za trenutni apetit ni za terapiju koja će morati da sledi a i brani da ne skrenemo previše.
…
Sunčano popodne 17h, nije toplo ali je vedro i pomalo zubato napolju. Pre pola sata sam se vratio kući, bio sam tu nedaleko u Stationers Park-u u Islingtonu da vidim dragog drugara i kolegu umetnika Wim-a (instagram https://www.instagram.com/misterwim/) koga tri ipo meseca nisam sreo jer je putovao po tim Amerikama, vratio se pre par dana a danas 23. Marta 2020 još uvek nismo ograničeni ovde sa izlascima pa smo rešili da se vidimo, ali na jedan odgovoran i savestan način, sociajlno distancirani i opremljeni polu izvodljivim informacionim savetima i implementacijama lične zaštite protiv COVID-19.
Pred mojom kućom smo se našli i pozdravili, ali ne sa High Five (ne da se tako obično i pozdravljamo ali radi fokusa na vic koji sledi ) već sa Wi-Five, Zmislite da je to kad digneš ruku kao da ćeš da baciš kosku nekome a onda to završi u smrznutom stanju kao “mosa” referenca iz osnovne škole 80’ih , e ta fora je nabolje objašnjenje i instrukcija ovog pozdrava koji ne verujem da će zaživeti, bar ne kod mene.
Obojiçi drago no nekako smo se zatekli u protokolima još neisprobane situacije i nevični na novu vrstu interakcije. Ubrzo ipak krenusmo u akciju, te urbano brzo uzjahali bajsove i krenuli u vožnju. On mi je doneo masku iz Meksika na poklon, ta ista mi je pomalo kratka da ne kažem mala za moju glavudžu pa imam klempave uši (fotka u prilogu, cool staged shot), a ja sam njemu dao nekoliko pari hirurško-umetničkih ljubičastih latex rukavica. Odvezli smo se do tog mog lokalnog parka i kad smo stigli ljudi je bilo onako 20tak, ima ih ali ne moraš ni baš blizu prolaziti pored njih. Našli smo suvo srušeno deblo i seli da postavimo naš mini piknik bez klope, nema ćebenceta na djubretarac ni one kariranosti (smiley). Ja sam nam pripremio verziju caffe corretto-a, tako valjda italijani zovu kad ulijes ljutu u espreso, improvizovano ja sam imao onaj lep burbon whiskey Marker’s Choice te ga dolio u termos italijanske kafe.
I kao što reče neko na internetu: Možda momentalno nije najbolje trenutak za okružiti se sa pozitivnim ljudima.
On je doneo Wim cigare, ma nama je u ovome času bio solidan provod iz snova na skali svetske izolacije, ej gari ima se može se?!… Sedeli smo na 2m (čitaj 1.5m max) jedan od drugoga i divanili te se i brzo latili savremene, uobičajene, kratke i nedefinisane problematike i teme o koroni i svom ovo ludom vremenu u kom smo se zatečeni svi našli. Meni ništa nije ni blizu ikakvog procesa slaganja kockica još uvek…Jer iz ikoje ove priče da kreneš uvek izlazi isto: sve je otkazano, sve je na standbaju i svako pitanje nema ispravnog odgovora. To nam je trajalo 15tak minuta u verbalizaciji ali svima nama stalno tinja non stop u mislima i verovatno i sad dok čitate ovu pričicu opseda vam pažnju. začudjujuće je prisetiti se opet gde nismo, šta nismo, zaštno nismo i kako smo uopšte i bićem i telom i dušom nam smelom.
Pričali smo o njegovom putovanju u Meksiko i LA. Govorio je o fantastičnim mestima, ljudima, kolegama umetnicima, izložbama, njegovom ateljeu, radovima i izložbama u meksiku, žurkama na obe posećene destinacije, kaže kako mu je BBC drpio i kopirao simbole njegove okrugle hologramske nalepnice koristi ih sad ko officijalni znak za Koronu, kaže ako mu isplate royalty biće super … Eh ta putovanja (al to sad momentalno možda nema isti prizvuk) su fantastična i interesantna dopuna mentalnog sklopa i po meni kulturalno turbo punjenje, divna stvar pred izlolacije i zaključavanja. Čovek od sećanja na svoja putešestvija može da se inspiriše i motiviše dug period nadolazećeg vremena i tako ispuni lepim mislima svoje vreme. Pa čak i da sluša priče i iskustva drugih može biti interesantna stvar ako si maštovit, voljan i zdrav sanjar. Verovali ili ne, ja se momentalno ni jedne njegove priče evo sad u detalj ne mogu setiti, samo neke sličice sećanja i fraagmenti priča. Mozak mi luta šire nego obično, biće dobroga belaja ako počnem da stvaram nešto! Kanim se jer to mi je u neku ruku spasenje il ga bar za sad tako prizivam i zamišljam.
Elem, par sati smo tako pričali a onda smo proveli jedan sat sedeći sasvim minimalizovanih pokreta, npr sa cigaretnom i skoro kompletno ćuteći posmatrali svet koji se polako kao gusenica rasteže i dešava po parku. Na primer na bini su bili: stariji par ona i on koji su najopremljeniji par biciklista vidjen u okolini ikada, sa svim neonskim prslucima, kacigama, vetrobranima, osvetljenjima, sve u njihovom djiru kako hiper sproro voze biciklove, ne znam koliko stresa a koliko užitka je bilo u tome njihovom puzo-patroliranju. Onda par mladih koji su se takmičili za prevlast nad kontrolom njihovog novog kučeta. On je valjda muški zamišljao, te zahtevao da se mali čupavi beast preda njegovom autoritetu sa šturim stavom, mrštenjikavih obrva i tim izgledom “komenzi schnell” ali njegova cura/verenica je to sve ležerno minirala sa nekim psećim biskvitima i otimala pažnju tom malom vragolan-terijeru. Neki mladi dečkić koji je pilotirao njegov dron i valjda špijunirao ko šta radi po parku, no nismo mu bili interesantni il se nama nije usudio pa doleteti bliže jer sam ja kao na slici što se da videti izgledao veoma čudno (pogledaj ponovo priloženu fotku). Ljudi u prolazu koji vas preplašeno pogledaju tek, 1/4 trena tek da bi brzo sakrili pogled u drugom smeru, jer valjda misle da su svi zlo i zaraženi i da se pogledom može nešto definitivno unesrećiti. Wim-ova zezancija oko kašljanja nije podigla naš rejting popularnosti ni kod drugih prolaznika u okolini naše klupe i to u oba puta njegovog pokušaja humora!
Tako smo sedeli i posmatrali taj svet, ponekead bi se i jedan i drugi tek zerice zasmejali posmatrajuci te predstavice oko nas. Toliko ljudi dugo nisam video zbog izolacije, te ljude koji prolaze i idu negde ili ne idu uopšte nikud već sasvim uskoro. Za ta tri sata smo videli čak dva aviona u vazduhu londonskog, plavog, sunčanog i tek hrskavo hladnjikavog neba. Obično ovde u svakom času prebrojiš njih bar 7-8 i još više isparavajućih ispraćajnih mlaznica, a sad eto nema a ni kondenzacionih trejlova ko onaomad, a tek što se nekad dobro kemtrejlovalo bokte!
Tako smo mi bitisali i posmatrali svet uz kafu i cigarete i postojali mirno sedeći još mneko vreme pa polako krenuli kućama. Pozdravili se laktovima opet pred mojom kućom i rekosmo možda ovo i ponovimo sledeće nedelje za moj rodjendan ako ne bude “full lockdown” u Londonu. Kako sam se vratio i ušao u kuću sve sam po PS-u odradio, sapunjao, trljao, bacio, išpricao, dezinfikovao, onda se skinuo i istuširao toplom vodom, bacio stvari na pranje i onda krenuo ovo da pišem. Jer i ovo je kao neko putovanje poredići sa karantinom u koji se sve više uvlačimo. Eto posle svih izvodljivih popravki ovo je kako izgleda moja priča a ni jedne se bolje sad ne sećam, pa rekoh da vam napišem nešto da osetite kako negde ovo vreme pomalo teče dok smo na STAND BY-u.
Boris Injac London Mart 2020
stand by phrasal verb of stand
1.be present while something bad is happening but fail to take any action to stop it.”he was beaten to the ground as onlookers stood by”
2.support or remain loyal to (someone), typically in a time of need.”she had stood by him during his years in prison”
